POVEZANI ČLANCI

Međunarodna književna kritika proglasila ga je "prvim piscem 21. veka" još 1985. godine, kada je bilo jasno da je svojim "Hazarskim rečnikom" Milorad Pavić književnost katapultirao u budućnost. Stvarao je u pravoj radionici i sanjaonici za proizvodnju čudesnih svetova u ulici Braće Baruh na Dorćolu i zaveštao ju je kao Legat svom rodnom gradu još 1992. godine.

“… možda s više idealizma nego vi volim vašu zemlju, od koje ne očekujem ništa, i jer sam joj žrtvovao sve ono što čovek može da žrtvuje. A znate dobro, što se čovek više žrtvuje za nekoga ili nešto, to mu je privrženiji”, ovako se “svojim” Srbima obraćao Švajcarac koji je Srbiju toliko zavoleo, da je zbog nje žrtvovao i uglednu profesorsku karijeru na Univerzitetu u Lozani, i imetak, i porodicu sa kojom je prekinuo svaki kontakt, jer je u Velikom ratu stao na srpsku stranu.

 Koliko grandioznih filmskih, a istorijskih priča leži zakopano ispod pragova starih beogradskih zdanja kraj kojih prolazimo svaki dan. A da čak ni ne znamo čega se sve seća ovaj naš dobri, namučeni Beograd i kakve melodrame šapuću njegove arhitektonske lepotice.

Bio je svojevrsni srpski Leonardo da Vinči, a malo nas za njega zna. Junak ove priče paradigma je svestranosti genija: briljantan naučnik i prosvetitelj - renesansni čovek, čije je pasije i profesije nemoguće pobrojati. Onog koji je utemeljivao srpsku nauku i njene prve institucije, njegova je zemlja još za života - zaboravila. I teškom nepravdom kaznila.

Slovila je za najobrazovaniju ženu svog vremena, te postala prva Srpkinja akademik u istoriji. Kada je Isidoru Sekulić neprikosnoveni Bogdan Popović predložio za Srpsku kraljevsku akademiju nauka i umetnosti, u tom panteonu umnih glava, tom elitnom rezervatu (do nje isključivo rezervisanom za muškarce) zavladala je neverica i muk, pa i jed i otpor pojedinih akademika koji su verovali da nije ženino da misli, već da rađa i o kući brine.

Pogledajte dokumentarnu reportažu o zadužbinaru Luki Ćeloviću Trebinjcu, najvećem dobrotvoru Univerziteta u Beogradu koji je svu svoju imovinu zaveštao Beogradskom univerzitetu verujući da budućnost jednog naroda leži u obrazovanju.

Adresa Kosančićev venac 19, Beograd. Tišina. Ne čuje se ni muzika iz obližnjih kafea. Stojimo na kaldrmi ispred jednospratnog zdanja prijatne žućkasto-braon boje nedavno osvežene fasade.

Od nastanka srpske države na ovim prostorima postoje dobrotvori i darodavci koji su bili spremni da ostave sve ili bar deo onoga što imaju u nasleđe generacijama koje dolaze. Međutim, duh srpskog zadužbinarstva danas je uspavan, pa čak i mnogi vredni legati čekaju da budu otkriveni.

Iako ima legata sa bogatom turističkom "karijerom", pa i onih koji broje do 120.000 poseta godišnje, veliki deo srpskog kulturnog nasleđa i dalje čeka da bude otkriven.

O muzičkim legatima već dosta dugo se govori. Takvi legati, međutim, još ne postoje u našoj zemlji. Legat ne zaslužuje samo Ljubica Marić, već i mnogi drugi srpski kompozitori. Dok se to ne desi, jedna soba u nekom zamišljenom muzeju muzike morala bi biti rezervisana samo za nju.

Legat slikara Branka Lala Stankovića koji broji 77 slika iz ciklusa "Gradovi Evrope" čuva se na spratu Dunjića kuće u Šapcu i predstavlja svojevrsni legat u legatu. Jedan je od kulturnih simbola ovog grada i pravi slikarski biser Mačve. 

Kako je "životna želja" velikog srpskog slikara Save Šumanovića pretočena u stvarnost deset godina nakon tragične smrti umetnika, a Šid postao bogatiji za jednu od najznačajnijih muzejskih ustanova u Srbiji.

Nema mnogo slikara na svetu koji su na bijenalima pobeđivali Dalija, Mura i Pikasa. Svakako nijednog iz tog umetničkog kruga koji je imao tako trnovit put do legata. Bio je jedan od najboljih kulturnih diplomata koje je Srbija ikada imala. Danas je dokaz da u kulturi naše zemlje može, ali i mora da se radi bolje i više.

Kuća Veljka Petrovića danas odiše misterijom. Podseća na uklete kuće iz horor priča. Međutim, vidno je da je ovaj mali dvor nekad bio impozantan. Ovo je priča o njemu. O Veljku Petroviću. O kulturi u našoj zemlji.