Zaostavština Olje Ivanjicki: Kulturno blago u nemilosti sudskih sporova

Adresa Kosančićev venac 19, Beograd. Tišina. Ne čuje se ni muzika iz obližnjih kafea. Stojimo na kaldrmi ispred jednospratnog zdanja prijatne žućkasto-braon boje nedavno osvežene fasade. S leve i desne strane ulaznog portala nalaze se udvojeni stubovi-pilastri koji podupiru otvoreni plitki balkon i prave malu, ali dovoljnu nadstrešnicu nad glavnim vratima zgrade. Naša sagovornica, Suzana Spasić, kaže nam da se ovaj objekat zove "Kuća slikara" jer je u njemu nekad, kao i danas, radio i živeo veliki broj naših značajnih umetnika…

 

Zdanje unutra nije toliko reprezentativno. Vidno je da godinama nije okrečeno. Boja opada sa zidova. Svuda prašina, paučina, mrak… Međutim, zahvaljujući ranijoj inicijativi naše sagovornice, zidove cele zgrade krase posteri nekadašnjih stanara, komšija, drugara – između ostalih, Stojana Aralice, Petra Lubarde, Jovana Bijelića, Zore Petrović, Franje Mraza, Franje Radočaja, Branka Stankovića, Koste Hakmana, Dušana Ristića i mnogih drugih. Desni uski hodnik visokog prizemlja vodi ka kancelariji nedavno preseljenog Grafičkog kolektiva, kao i do nekadašnjih ateljea Nikole Graovca i Koste Bradića. Levi deo zida, koji je prekriven posterima, fotografijama i isečcima iz novina, usmerava nas do zaključanih belih vrata. Na njima piše Olga Olja Ivanjicki…

 

 Kosančićev venac 19 / Foto: Dušan Veselinović

 

Atelje Olje Ivanjicki

 

Prema rečima Suzane Spasić, direktorke Fonda Olge Olje Ivanjicki, kad biste ušli u Oljin atelje - kao da ulazite u čardak ni na nebu ni na zemlji. Prostor je bio osvetljen, a terasa je gledala na reku. Olja je govorila kako ne bi menjala pogled na zalazak sunca ni za šta na svetu. A unutra – čudo. Zamak. Zlatni krevet sa dvadesetak jastučića, crni rekamije na samom ulazu, veliki radni sto za čuvanje grafika i slikarskih drangulija, jastuci za sedenje na patosu, luster od štrasa, ogromna ogledala među kojima je i jedno venecijansko, bidermajer nameštaj, stilske stolice, kišobran koji visi na žici iznad kade, mašina za vežbanje koju je redovno koristila, srebrnina, antikviteti, more knjiga. Svuda njene autorske slike, ali i drugih kolega, uglavnom iz "Mediale". Svaki predmet je s mnogo ljubavi bio donesen u atelje. Olja je bila esteta, ali je antikvitete čuvala i zbog toga što je njena porodica mnogo gubila u toku godina. Od porodičnog nasleđa joj je ostao samo srebrni ruski samovar. Ništa više. Imala je deo kolekcije Aleksandra Deroka kog je poznavala, pa, kad je preminuo, otkupljivala je njegove predmete kako bi ih sačuvala, plašeći se da se ne ospu (Faberžeovi svećnjaci, Pikasove grafike).

 

Atelje Olje Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Čak mislimo da ima i jednu Rembrantovu sliku, ali nemamo papir za nju, a utvrđivanje mnogo košta, i ne može ništa da se uradi dok se spor ne završi. Zaista jedno kulturno blago. Olja je volela da kaže da kad slike i predmeti dođu kod nje, nađu svoje mesto i ne žele više odatle da odu. I posle njene smrti, uspeli smo sve da sačuvamo", kaže Suzana Spasić.

 

Sve ovo što smo naveli nije bio ni delić zbirke iz zaostavštine Olje Ivanjicki koja je sve svoje stvari čuvala u prostoru od 38 kvadratnih metara (uz jedan prostor kao depo za velike slike). Trudila se da joj život bude ispunjen lepotom, radom, dragim ljudima. Bila je multitalentovana. Njeno stvaralaštvo broji oko 30.000 dela – slika, crteža, grafika, vajarskih dela, arhitektonskih projekata, portala. Bavila se i kostimom i pisanjem. Neprestano je tragala za novim načinima stvaranja. Vratićemo se malo unazad i predstaviti jedinstveni životni put srpske slikarke ruskog porekla…

 

 Atelje Olje Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Dete ruskih emigranata

 

Olga Olja Ivanjicki je rođena u ruskoj bolnici u Pančevu 1931. godine. Kralj Aleksandar Karađorđević je taj prostor obeležio ruskom teritorijom kako bi se deca emigranata, koji su nadirali u Srbiju posle Oktobarske revolucije, mogla rađati na svom tlu. Ovo je urađeno sa idejom da, ako bi se Rusija vratila u carevinu, oni koji su rođeni u ovoj bolnici mogli smatrati pravim Rusima. Poznato je da do toga nije došlo. Olja je rođena u toj bolnici, ali osim tih nekoliko dana nakon rođenja, nikad nije živela u Pančevu.

 

Majka Veronika Mihailovna Pjotrovska i otac Vasilije Jakovljevič Vasiljenko Ivanjicki, major ruske, a kasnije i jugoslovenske vojske, upoznali su se u Kragujevcu, nakon što su prebegli posle Oktobarske revolucije. Vasilije je pre Veronike imao suprugu i dete u Rusiji – sin je preminuo od meningitisa, a suprugu su ubile njihove sluge dok se kupala u kadi. Dugo je putovao - Berlin, Carigrad – pre nego što ga je put usmerio u Srbiju, u Kragujevac gde se zaposlio u Vojno-tehničkom zavodu kao stručnjak za balistiku.

 

Olja Ivanjicki sa majkom Veronikom / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Veronikinom ocu se u revoluciji gubi svaki trag, a ona je kao gimnazijalka došla u Srbiju kad se njena škola – Harkovski devojački institut – preselila u tada Turski, sada Novi Bečej. Ovde su tokom kasnijih godina i ženska deca uglednijih srpskih porodica pohađala nastavu jer su tu predavali sjajni nastavnici (najviše Rusi), te je postala prestižna škola. Kad je Veronika završila maturski ispit, nije imala kud da ode jer nije imala nikoga. Roditelji njene školske drugarice Olge, buduće kume po kojoj je Olja Ivanjicki kasnije dobila ime, poveli su i Veroniku sa sobom u Kragujevac - da živi sa njima do udaje. Na hiljade Rusa je tad živelo u ovom gradu. Ceo jedan kvart se zvao Oficirska kolonija u kojoj su boravili mnogi Rusi, bivši oficiri koji su našli posao u Vojno-tehničkom zavodu. Veronika se zaposlila kao sekretarica Vasilija Ivanjickog i bila je dvadesetak godina mlađa od njega. Venčali su se 1930. godine. Njihova jedina ćerka Olga – Olja, rodila se naredne godine, kad je Veronika već bila bolesna od tuberkuloze.

 

Kako se ne bi zarazila, Olja je pamtila svoju majku tako što ju je posmatrala samo kroz staklena vrata spavaće sobe u kojoj je ležala. Veronika je išla na lečenje u sanatorijume u Sloveniju, Švajcarsku, odakle je, umesto razglednica, Olji slala crteže. Ništa joj, međutim, nije pomoglo. Preminula je 1936. godine, a Olja je ostala usmerena na oca koji ju je obožavao. Iako viđen i zgodan, do kraja života je ostao udovac. Posle Drugog svetskog rata je penzionisan, pa je davao privatne časove matematike u kojim mu je čak i Olja pomagala, jer je obožavala ovu prirodnu nauku.

 

 

Olja kao devojčica / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Prvi koraci ka umetnosti i studentski dani

 

Da bi joj stvorio ideju porodice i zajedništva, Vasilije je, posle Veronikine smrti, Olju okružio komšijama – uglavnom starijom ruskom gospodom. Olja već tad uveliko ispoljava ljubav prema crtanju, kojim se najčešće bavila kad bi joj jedan od "deduški" čitao priču. Od tada, pa do kraja života, do poslednjeg dana u bolnici na Dedinju, Olja Ivanjicki je volela da joj se čita naglas. Često je crtala svoju porodicu, a potom i bajke, novogodišnje jelke, ukrase. Volela je stvari koje sijaju i šljašte, kojim je kasnije i bila okružena. Veliki uticaj na njen budući enterijer imala je njena kuma Olga, čiji je dom krasilo mnogo slika i ogledala po zidovima, jastučića po krevetu, figura, "džidžabidža". Olja je ubrzo krenula na časove crtanja kod Ljubice Filipović koja ju je i usmerila ka Likovnoj akademiji. Kad je Olja imala 14 godina, izvajao ju je tadašnji student, budući profesor Koka Janković. Taj portret se i danas nalazi u njenoj zaostavštini, a original odlivak od gipsa se čuva na Likovnoj akademiji u Beogradu. 

 

Olja Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Kad sam došla da polažem prijemni ispit na fakultetu, znala sam da ću da upišem vajarstvo i da ću da promenim svet jer, kako sam tamo ušla, svi su znali ko sam zbog mog portreta koji je stajao na stepeništu", kroz osmeh bi se prisećala Olja.

 

Upisala je vajarstvo u klasi profesora Sretena Stojanovića i obožavala ga je kao svog mentora. Diplomirala je 1955, a magistrirala 1957. godine, dok je 1962. postala prvi jugoslovenski stipendista Fordove fondacije za odlazak na dalje školovanje u SAD, u Rhode Island School of Design. U vreme Hladnog rata to je bio presedan, UDBA je disala za vratom, a onaj jugoslovenski student srećnik, obično bi išao na dalje školovanje u Pariz. Oljin školski program je trajao šest meseci, a sledećih pola godine je bilo određeno za putovanje kroz SAD na kom je stekla veliki broj iskustava koja su uticala na njen budući umetnički izraz. Sa dvojicom kolega je otišla u Vašington gde ih je primio tadašnji predsednik SAD – Džon Kenedi, kog je Olja 1975. godine naslikala na svojoj slici 20. vek na kojoj je predstavila ljude koji su obeležili tu epohu. Drugi deo slike je nastao 1995. godine i posvećen je sfingi i ljudima koji su Olju na određeni način interesovali, a treći 1999. Među ljudima iz ’95. nalazi se i Donald Tramp koji je tad bio biznismen, kojeg je Olja naslikala sa crvenom kravatom koju i danas nosi. Kao da je znala da će nekad postati američki predsednik. Na prošlogodišnjoj, velikoj izložbi njene zaostavštine, u Istorijskom muzeju Srbije, mnogi su govorili da je Olja naslikala Trampa pre Trampa.

 

Slika 20. vek 1975-1999 / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Zbog očeve bolesti se, međutim, vratila u Srbiju, a Vasilije je preminuo naredne 1964. godine. U SAD se često vraćala nakon tog prvog puta. Išla je jednom ili dvaput godišnje. Godine 1979. bila je i Fulbrajtov stipendista, pa je nekoliko meseci predavala u Providensu.

 

"Mediala"

 

Godine 1952. Grad Beograd raspisuje konkurs za uređenje Trga Nikole Pašića, tadašnjeg Marksa i Engelsa, preko kog su se upoznali Olja Ivanjicki i Leonid Šejka. Iako nisu dobili na konkursu koji kasnije nije ni realizovan, tako je počela njihova saradnja, drugarstvo, višegodišnja ljubavna priča. U knjizi "Ogledalo ljubavi" iz prepiske se može primetiti da je koren "Mediale" bio u odnosu Olje i Šejke. Nezvanična umetnička grupa se sastajala u "Ruskom caru", a kasnije u "Klubu književnika", a od 1960. godine i kod Olje u ateljeu na Kosančićevom vencu.

 

U pokretu su bili i Miro Glavurtić, Kosta Bradić, a na prvoj izložbi "Mediale" učestvovao je i Vladan Radovanović, koji je se kasnije odrekao. Potom, između ostalih, u grupu ulaze i Dado Đurić, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Uroš Tošković, Vladimir Veličković, Mišel Kontić, Ilija Savić, Dolores i Titko Ćaće, Svetozar Samurović, Milić od Mačve, Siniša Vuković, koji je mnogo govorio i pisao o Mediali i posle Šejkine smrti, a Olja je održala Šejkinu priču do kraja njenog života. "Mediala" je do 2006. godine, za sve godine, imala jedva 12 izložbi. Govori se da ih je vlast skrajnula. Krajem 60-ih godina pojedini od njih su bili hapšeni, kao Šejka. Olja je bila pažljivija jer je bila sasvim sama. Obraćala je pažnju šta radi u političkom smislu.

 

 

Foto galerija: Olja i Milić od Mačve / Kosta Bradić, Olja Ivanjicki i Leonid Šejka / Mediala / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Svako je, pored grupe, radio samostalno. Šejka je preminuo 1970. godine, a njegov legat se danas čuva u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Izlagan je dvaput za sve ove godine – 1986. kad je osnovan i 1996. godine.

 

"To je velika sramota s obzirom na to da se tu nalazi oko 110 njegovih slika, gomile crteža, sveska zapisa, gitara, privatni predmeti. Sve je to njima ostavila njegova poslednja supruga Ana Čolak Antić, tadašnji kustos Grafičkog kolektiva, koja je svoj poslednji novac dala za otkupljivanje slika Leonida Šejke kako bi napravila taj legat i poklonila ga Muzeju savremene umetnosti", kaže Suzana Spasić.  

 

Leonid Šejka

 

Život pored reke

 

Pre nego što se uselila u stan-atelje na Kosančićevom vencu 19, Olja je živela kao podstanar, po sobama na više beogradskih lokacija. Svoj životni prostor je dobila 1960. godine i bila je "najsrećnija na svetu". Kao i ostale njene kolege komšije, stan je dobila od ULUS-a čija je tadašnja praksa bila da umetnicima dodeljuje prostore za rad. Prvenstveno, Olja se smestila u jednu sobu koja je gledala na ulicu, a posle nekoliko godina je doneta odluka da se od te prostorije napravi kancelarija Prodajne galerije koja i danas postoji. Olja je potom dobila atelje koji gleda na reku.

 

Ne zna se precizno koliko je stara ova zgrada, niti se zna njena primarna namena. Pretpostavlja se da su u njoj bili paviljoni ili deo državne štamparije,  a preko puta nje nalazila se Narodna biblioteka Srbije koja je srušena u šestoaprilskom bombardovanju na početku Drugog svetskog rata. Posle 1946. godine objekat je dodeljen slikarskom udruženju, pa se u nju polako useljavaju umetnici koji u tim prostorijama prave svoje ateljee. Ranije, kad bi neko od slikara preminuo, u njegov prostor bi dolazio novi.

 

Atelje Olje Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

U građevinskom smislu, Olja je u toku godina širila svoj atelje onoliko koliko joj je bilo dozvoljeno. Čak je i od šupe u dvorištu dogradila depo za svoje velike slike. Stan je bio iz dva nivoa - u donjem je bio atelje u koji se stizalo stepenicama iz sobe. Kao što smo pomenuli, živela je u 38 kvadratnih metara. Kako je vreme prolazilo, stekla je finansijske mogućnosti da sebi kupi kuću, ali nije želela da se odrekne pogleda na reku, nebo, zalazak sunca, kao ni da menja mesto svojih šarolikih predmeta. Bila je vrlo ponosna na svoje stanište. Kad bi se ušlo u "Kuću slikara", sve je mirisalo na boju i terpentin.

 

Kako je vreme odmicalo, Olja Ivanjicki je postajala slavna zbog svog modernističkog pristupa – kako u umetničkom radu, tako i u privatnom životu. Dobila je skoro sve nagrade koje se dodeljuju na našem prostoru – oktobarsku, sedmojulsku, Vukovu. Na međunarodnom planu je proglašavana za ženu godine. Američki biografski centar je uvrstio Olju među 2.000 vodećih intelektualaca sveta, kao i među prvih 500 žena sveta. Ta priznanja je dobijala dok je bila živa. Pored ULUS-a, bila je i član Udruženja književnika Srbije, kulturno-prosvetnih zajednica i mnogih drugih.

 

 

Atelje Olje Ivanjicki / Dan i noć, dupli autoportret, 1984. / Hrist 2000, ulje na platnu, 1983. / Dama sa hermelinom, 1981. / Moj odnos prema prirodi, 1975. / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Ušla sam u Oljin život sa svojih dvadeset, i među nama je bila velika razlika u godinama. Tad sam se još  formirala kao osoba i mislim da je Olja u tom pogledu uticala na mene u znatnoj meri. Naše druženje je bilo 'prepoznavanje', kako je ona volela da kaže. Nebitna je bila razlika u godinama. Bile smo drugarice onoliko koliko joj je prijalo. Imala je veliki broj prijatelja, jer je mnogo volela da se druži. Prema svima se odnosila isto, čak i u poslovnoj saradnji – nebitno da li je neko bio početnik, student, renomirani novinar. Na prvi pogled je bila misteriozna, nedodirljiva, a zapravo mila, nežna, iskrena, plemenita. Autentična duša sa čudesnom energijom", priseća se svoje drugarice Suzana Spasić.

 

Olja je svog sagovornika umela da ubedi u šta god je htela. Nije se trudila u tome, već je to radila prirodno, istinski je verovala u to što govori, a kasnije bi se često ispostavilo da je i bila u pravu. Takva osećanja i shvatanja u velikoj meri je prenosila i na svoja dela.

 

Ruska slika, 1997. / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Olja je bila vrsni megatalenat koji je s vremenom mnogo nepravedno osporavan. Ljudi su više isticali njenu estradnu delatnost, jer je umela sebi da napravi marketing, da se pojavi u emisiji koja nije deo strogih umetničkih krugova, ali sve što je radila činila je zato što je imala nešto da poruči svetu. Vrlo se zanimljivo izražavala. Čak i kad bi govorila o vanzemaljcima, ljudi su je pažljivo slušali. Danas, skoro deset godina otkako je nema, shvatamo da nam nedostaju takve ličnosti", kaže Suzana Spasić.

 

Odevala se nesvakidašnje. Za opis garderobe Olje Ivanjicki bio bi potreban poseban tekst. Nosila je stvari od Galijana, do kineske odeće iz 70. bloka. Ljudi su se došaptavali kad bi se pojavila u Knez Mihailovoj u zlatnim čizmama, u krznu, sa šeširom. Na prošlogodišnjoj izložbi u Istorijskom muzeju Srbije nije bilo dovoljno prostora za svu njenu odeću. Volela je bunde, kojih je imala 32, jer su je podsećale na prohujala vremena, mamu, čarlston, glamur tridesetih. Izlazila bi svuda gde je bila pozvana, dok je sa svojim prijateljima najviše volela da posećuje Klub književnika čiji je redovni gost bila od 1961. godine. Imala je pristojnost da se odazove svakom ko joj se obrati. Pružala je podršku svakom plemenitom poduhvatu. Anegdote i romansirane biografije nije podnosila. Ako bi joj dan bio rezervisan za druženje i ulaske u atelje, ne bi imala potpunu koncentraciju za rad. Kad nije imala društvenih obaveza, stvarala bi danima u nizu.

 

Olja Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Olja je bila vesela, vrlo vredna, mnogo je radila. Fascinantna mi je činjenica da je projektovala nacrt za trokraki most koji bi pozvezivao tri strane Beograda i čiji bi kružni tok bio postavljen iznad Ratnog ostrva; kao i neobično rešenje za nove 'bliznakinje' posle srušenih u Njujorku. Bila je prijatelj Istorijskog muzeja Srbije od 60-ih godina, pa do svoje smrti. Dolazila bi na kafu kod nas kad god je bila u prolazu. Kad bi bile godišnje muzejske proslave, na poklon nam je donosila svoje slike. Muzej ima kolekciju od 18 njenih slika – što poklonjenih, što kupljenih. Kad je bila otvorena prva postavka u Konaku kneza Miloša 1993. godine, od Olje smo naručili tri slike – Bitka na Deligradu, Bitka na Ivankovcu i Crven barjak. Velika saradnja između Olje i našeg muzeja je bila u toku osnivanja Salona 'Mediale', kad smo od Ministarstva kulture primili veliki broj umetničkih slika iz tog pokreta", kaže Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije.

 

Nastanak Salona "Mediale" i Fonda "Olga Olja Ivanjicki"

 

Salon “Mediale”, prema Oljinoj inicijativi, otvoren je u Istorijskom muzeju Srbije, 2006. godine, pola veka od nastanka umetničkog pokreta. Stalna postavka nije izložena, jer muzej još uvek nema svoju stalnu zgradu, pa se zbirka čuva u njegovom depou. Salon “Mediale” uključuje sve one koji su bili njen deo. Ministarstvo kulture je tada novčano pomoglo da se otkupe radovi slikara koji su tad bili među živima. Pored slika, u depou muzeja se čuvaju i pojedini lični predmeti tih umetnika.

 

Zajednička slika Mediale, 1969. / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Svako ponaosob od svih 37 zaposlenih u Istorijskom muzeju Srbije dao je sve od sebe da se sačuva sve do poslednjeg zrna 'Mediale' i Olje Ivanjicki. To su ljudi koji su se lično angažovali, ne morajući to da rade. Sačuvali su Oljinu zaostavštinu onako kako ja ne bih uspela, jer ne bih imala toliku mogućnost. I to je pošteno reći. Hvala im do neba. 'Mediala' je danas kod njih ista kao što je bila i 2006. godine", kaze Suzana Spasić.

 

Fond Olge Olje Ivanjicki osnovala je Olja 2007. godine, u želji da osnuje Muzej Olje Ivanjicki. Fond je stvoren iz razloga što, po tadašnjem zakonu, kao samostalno fizičko lice to nije mogla da ostvari. Jedina opcija je bila da zavešta legat nekoj ustanovi, ili da napravi fondaciju. Osnivačkim aktom je odredila Suzanu Spasić kao direktora fonda, kao i upravni odbor sačinjen od nekoliko prijatelja. Fond je osnovan u Ministarstvu kulture koje je na trajno korišćenje dodelilo i prostor za muzej - plac na Kosančićevom vencu 27 sa napuštenom barakom.

 

Idejno rešenje Muzeja Olje Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Baraka je bila zapuštena. Morali smo da platimo čišćenje, a smeća je bilo  za dvadeset kamiona. Saobraćajni institut CIP, kao državna firma, sa timom arhitekte Mire Gruber, donatorski je Olji Ivanjicki uradio ceo projekat zgrade muzeja po njenoj zamisli. Olja je nekad bila donator Avalskog tornja, pa je CIP u znak zahvalnosti njoj projektovao muzej i time joj uštedeo 50.000 evra. Kad je došlo do Zavoda za spomenike kulture, jer je Kosančićev venac zaštićena kulturna celina i potrebna je njihova dozvola, javljeno nam je da imamo problem vlasništva. Ispostavilo se da tu nisu rešeni pravni odnosi između Republike Srbije i Grada Beograda, odnosno, Direkcija za imovinu je prećutala da se sa Gradom sudila oko tog placa i Gradu je taj posed vraćen", objašnjava Suzana Spasić.

 

Plan o izgradnji muzeja je zaustavljen 2008. godine. Grad je tad imao ideju da će na tom mestu da napravi zgradu za socijalnu zaštitu i dodeli je Centru za socijalni rad. To se nije desilo budući da se projekat ne bi uklopio u spomeničku zonu Kosančićevog venca.

 

 

Olja Ivanjicki i Suzana Spasić na Kosančićevom vencu 2000. (kosmonaut i pomoćnik sa planete Zemlje) / Foto: Zoran Kršljanin

 

"Baraka na placu na broju 27, gde je trebalo da bude Muzej Olje Ivanjicki, porušena je u toku rekonstrukcije saobraćajnice, u poslednjoj obnovi Kosančićevog venca. Na uređenom platou treba da se gradi gradska galerija i za koju je pre nekoliko godina Grad raspisao konkurs za arhitektonsko-urbanistički projekat. Projekat je dobro koncipiran jer će se kaskadno spuštati od platoa ka reci, ne narušavajuci pogled na reku, već će ići pod zemlju i biće povezan sa lagumima. Kad će doći do realizacije, još nije poznato", kaže Rade Mrlješ, arhitekta iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda.

 

Kao prostor za muzej, Olji je nuđena i Beton hala, ali nije želela da joj slike budu tik uz reku. Zalagala se za to da njena zaostavština ostane na Kosančićevom vencu, budući da je tu ostavila svoj pečat, živeći na njemu 49 godina. Neposredno posle toga se razbolela.

 

Olja Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Olga Olja Ivanjicki je preminula 24. juna 2009. godine u Beogradu. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

 

"Kad je preminula, i dalje sam osećala da je sa nama. Kao da je njena duša ušla u svaki predmet u ateljeu. Čuvali smo stan, jer su nam mnogi njeni 'prijatelji' pretili kako će obiti atelje. Nakon njene sahrane, učinilo mi se kao da je Olja prošla kroz stan i iz svih predmeta pokupila čestice svoje energije. Nakon toga taj prostor više nije bio kao nekad. Sve je odnela sa sobom", kaže Suzana Spasić.

 

Dugogodišnji sudski spor

 

Nakon Oljine smrti, Grad je želeo da se uključi u priču u vezi sa osnivanjem njenog muzeja ili da napravi spomen-atelje, ali sve koči pravni spor oko Oljine zaostavštine između Fonda Olge Olje Ivanjicki i Republike Srbije, koji traje već punih devet godina. Grad od tog trenutka ne može ni na šta da utiče. Olja nije napisala testament jer je bila sujeverna po tom pitanju. Prema rečima Suzane Spasić, prema Zakonu o kulturi i Zakonu o osnivanju fondacija i zadužbina, osnivanje fondacije je testamentalna volja. Ali, Zakon o nasleđivanju to ne nalaže.

 

Portali / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Na jednoj strani je Republika Srbija koja se zalaže da nasledi zaostavštinu u slučaju da preminuli nema naslednika, a na drugoj strani je Fond Olge Olje Ivanjicki kom je Olja sve prepisala - samim tim što ga je za života osnovala, želela je da njena zaostavština pređe u njegovu nadležnost. Država je osporila pravo Fondu na nasleđivanje, uprkos svim osnivakim dokumentima koji su overeni u nadležnim institucijama.

 

Prema rečima Suzane Spasić, još na prvim ročištima se situacija zakomplikovala. Napravljene su greške sa raznih strana, pa se krenulo i u pogrešnom pravcu. Sve je izašlo u javnost, a nije trebalo, pa je i ona, ako iole nešto pozitivno može iz ovog slučaja da se izdvoji, sačuvala sećanje na Olju Ivanjicki.

 

Atelje Olje Ivanjicki / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Bila sam prva na udaru, pa sam onda morala i biti bučna, ali samo zbog Olje, kako ne bi bila zaboravljena", priseća se Suzana Spasić.

 

Pojavljivali su se i razni ljudi koji su tvrdili da su bili Oljini ljubavnici, kumovi, pa su tražili svoj deo, da je Olja bila maloumna itd. Međutim, s vremenom su sami otišli, jer se ispostavilo da je sve što su rekli bilo neistinito. Govorili bi: "Ja sam Oljin ljubavnik, a ovo je moj mlađi kolega na istom poslu."

 

Tek od skoro sudski proces ide normalnim tokom. Prema Suzaninim rečima, Fond je voljan oko svega da se dogovori sa Republikom Srbijom kako bi se spor konačno okončao i kako bi se pokrenule konkretne inicijative radi očuvanja i predstavljanja zaostavštine slikarke. Dobra volja postoji i kod Grada, i Republike i Fonda, ali komplikovane pravne stvari sve koče. Suprotstavljene strane na kraju razgovora dolaze do istog zaključka, ali na delanje suda se ne može uticati. Država, iako u sporu, čuva Oljinu zaostavštinu koja se nalazi u Istorijskom muzeju Srbije, koji je u njenoj nadležnosti. Cilj spektakularne prošlogodišnje izložbe ovog muzeja bio je ubrzanje sudskog procesa. Međutim, ništa se konkretno nije promenilo.

 

Veliki trkač, 1972. / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Kad bi Fond dobio sudski spor, bilo bi lakše za sve. Otvoreno to kažem. Svakako, bila bi nam potrebna pomoć, jer Fond sam ne može osnovati muzej. Tražili bismo saradnju sa nekom od zainteresovanih institucija. Odmah bismo se obratili Istorijskom muzeju Srbije koji već baštini 'Medialu', pa bi bilo logično da ima i Olju Ivanjicki kao posebnu organizacionu jedinicu. S druge strane, i muzej bi se angažovao da pronađe još jednu svoju zgradu, kao što sad, pored prostora na Trgu Nikole Pašića, imaju i Konak kneza Miloša. U slučaju da Republika Srbija postane naslednik, onda se sve produžava još godinu dana zbog oglašavanja radi dodatne potrage za naslednicima. Onda dolazi do osporavanja od treće strane koja juri naslednike po belom svetu jer joj je to posao, pa onda Ministarstvo kulture i informisanja donosi odluku kom muzeju će se dodeliti staranje ili će se samostalno osnovati novi muzej, a to nije jednostavna stvar", smatra Suzana Spasić. 

 

Fond već devet godina nudi da odustane od suđenja, ali da mu se da garancija da ce zaostavština biti smeštena u Muzej Olje Ivanjicki, a ne da se smesti u depo gde je vrlo moguće da će biti zaboravljena. Država, međutim, tu garanciju još nije dala.

 

Religije jednog boga / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Zaostavština danas

 

Stan Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu danas je prazan, jer su sve njene stvari smeštene u depoe Istorijskog muzeja Srbije. Nakon Oljine smrti, njene slike i vredne stvari su prenete u Istorijski muzej Srbije, koji je pravno za to dobio privremenu nadležnost. Ostatak predmeta je tad ostao u stanu, pa je muzej plaćao čuvare, čišćenje ateljea, sve troškove. Međutim, kad se u prostoru ne živi – sve propada, a desila se i poplava. Godine 2015. Istorijski muzej Srbije je iselio sve Oljine predmete u njihove depoe i tamo će ih čuvati do okončanja sudskog procesa. Atelje je vraćen Gradu i od tada je zatvoren.

 

"Iz njenog stana smo izneli sve do poslednje šoljice. Jedino je ostao otoman koji je bio u raspadnom stanju i zakucan za zid. U septembru 2009. dobili smo od suda dozvolu da čuvamo njenu imovinu zato što smo muzej kompleksnog tipa, a njena imovina nije samo u slikama, već i pokućstvo, garderoba, obuća, šeširi, nameštaj, vaze, fotelje, čaše, pritiskači za papir, nakit, frižider, veš-mašina, lampe, telefon, kompletno pokućstvo. Sve to čuvamo u depoima, osim nakita koji se nalazi u sefu u banci, dok se njena dva automobile čuvaju u Muzeju automobila u Beogradu", kaže Dušica Bojić.

 

Trkač, 1972. / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Fond je, od 2009. do danas, organizovao 36 izložbi radova Olje Ivanjicki – od Adis Abebe do Vašingtona. Sa nedostatkom finansijskih sredstava, ali uz Oljine prijatelje koji su bili voljni da pomognu, Olja se i dalje pamti, dok su mnogi njeni savremenici skoro u potpunosti zaboravljeni.

Šta je potrebno uraditi da bi zgrada u kojoj je živela postala kulturno dobro?

 

"Objekat na broju 19 nije registrovan kao kulturno dobro, ali se već nalazi u okviru kulturno-istorijske celine Kosančićev venac. Inicijativu Zavodu može da predloži udruženje građana, ili individualno lice. Na primer, zgrada u kojoj je živela Olja Ivanjicki ne može da se ruši samim tim što pripada toj zaštićenoj kulturno-istorijskoj celini. Ali, za početak, mislim da treba adekvatno obeležiti zgradu time što bi se na fasadu stavila ploča. Treba nekog animirati jer se neće svako toga setiti, a sredstva mogu da se nađu iz različitih fondova koji su predviđeni za takve poduhvate", kaže Rade Mrlješ.

 

Velika izložba kao dokaz kulturnog blaga

 

Izložba pod nazivom "Zaostavština Olje Ivanjicki" otvorena je prošle godine u Istorijskom muzeju Srbije, koji je u dogovoru sa pravobraniocem Oliverom Stanimirović uspeo da napravi izložbu nepreglednog broja slikarkinih predmeta. Namera je bila da se Olja kao ličnost približi posetiocima. Velike pohvale su upućene organizaciji na inovativnosti i zanimljivosti sadržaja. Prema zvaničnim statistikama, izložbu je videlo preko 32.000 posetilaca koji su u velikom broju dolazili na ture.

 

Izložba Zaostavština Olje Ivanjicki - stručno vođenje / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Jedno vođenje bi trajalo do dva i po sata. Najbolje je bilo poslednjeg dana, kada sam otvorila usta u podne i zatvorila ih u devet uveče. Sedam puta tog dana sam vodila ljude kroz postavku. Pojedini su dolazili više puta pravdajući se kako žele ponovo nešto da čuju i da uvek dodajem detalje koje prethodni put nisam rekla. Izložba je trajala punih sedam meseci. Retko kom slikaru je napravljen takav omaž. To je bila najspektakularnija Oljina izložba otkad je rođena. Bez takvog muzeja kao što je Istorijski muzej Srbije, bez njegovih kustosa, direktorke, celog tima, izložba nikad ne bi bila realizovana. Taj muzej već godinama organizuje kapitalne izložbe – Prvi svetski rat, Pupin, Sveti Sava, Karađorđe… a među njima i Olja Ivanjicki. Zaista je divno", kroz osmeh kaže Suzana Spasić.

Bio je izložen samo deo Oljine zaostavštine. U muzeološkom prostoru od 1.700 kvadrata nije moglo biti postavljeno sve što je posedovala u svojih 38.

 

Izložba Zaostavština Olje Ivanjicki - prva sala / Foto: iz Arhive Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

"Olja je bila mnogo više od slikarke i vajarke. Prikazali smo je kao istorijsku ličnost koja je obeležila jednu epohu. Pola veka intenzivnog umetničkog veka, na različitim poljima ostvarena. Posle izložbe o Pupinu, niko nije verovao da ćemo održati takav pristup. Izložba o Olji ih je razuverila. Kao direktor, zaista sam se trudila da sa svojim timom unesem nove tehnologije koje će učiniti izložbu još zanimljivijom. Ako već radimo nešto, nek bude kako treba", kaže Dušica Bojić.

 

Ono što se nalazi u Oljinoj zaostvaštini, ne prodaje se. Sve je popisano i pravno je zaštićeno. Sve što može da se kupi na tržištu potiče iz privatnih kolekcija. Fond prodaje samo grafike jer su nosioci autorskih prava. Od te prodaje i živi. Fond svake godine ima i svoj štand na Sajmu knjiga u Beogradu, a njegovo trenutno sedište je iznajmljena kancelarija na Kosančićevom vencu.

 

Izložba Zaostavština Olje Ivanjicki - druga sala / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

Dušica Bojić kaže da bi zaostavština Olje Ivanjicki trebalo da ostane u Istorijskom muzeju Srbije, jer je u dobrim rukama - da ostane kompaktna, da se ne rasparča.

 

"Na neobičan način smo kroz izložbu pokušali da zamolimo naše sudstvo da ubrza proces okončanja njene ostavine. Nismo mnogo uspeli u tome, sudski proces je nastavljen, a mi i dalje čuvamo njenu imovinu – svake godine od Ministarstva potražujemo deo sredstava, pa slike koje već blizu deset godina stoje u depoima, konzerviramo, osvežavamo, isto tako i nameštaj, koji bi se u suprotnom sušio i propadao. U interesu nam je da se sudski proces okonča i da znamo kome je pripala njena zaostavština. Ako bi pripala državi, veliki smo interesenti da ta imovina ostane kod nas kao njen legat, a vrlo je važno i da Istorijski muzej Srbije dobije svoju zgradu identiteta, koju nema već 55 godina, kako bismo sve što imamo mogli da prikažemo kroz veliku lepu izložbu koja bi se zvala Razvoj srpske države kroz vekove. Tad bismo prikazali i mnoge pojedince – Milankovića, Teslu, Pupina, Mileve i Alberta Ajnštajna, kao i umetnike čija dela čuvamo, a posebno Oljina jer samo njenih imamo preko 700", ističe Dušica Bojić.

 

 

Olga Olja Ivanjicki / Poslednja fotografija: Izložba Zaostavština Olje Ivanjicki - Suzana Spasić, Foto: Majda Sikošek / Foto: Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

 

 

---

Mapa legata u digitalnom obliku

---

 

 

"Fond je pre svega ovlašćen da se bavi zaštitom i očuvanjem imena i dela Olje Ivanjicki, što i radimo. Mnogo toga trenutno ne može da radi zato što nema finansije, a prvenstveno zbog sudske kočnice. Fond bi trebalo da se bavi 'Medialom', kako se taj pokret ne bi zaboravio, ali i da pomaže pojedine mlade umetnike, ali ni za to nema sredstava", završava Suzana Spasić.

 

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.  

 

Autor: Dušan Veselinović