O čudnovatoj sudbini zaboravljenog srpskog genija

Bio je svojevrsni srpski Leonardo da Vinči, a malo nas za njega zna. Junak ove priče paradigma je svestranosti genija: briljantan naučnik i prosvetitelj - renesansni čovek, čije je pasije i profesije nemoguće pobrojati. Onog koji je utemeljivao srpsku nauku i njene prve institucije, njegova je zemlja još za života - zaboravila. I teškom nepravdom kaznila.

 

Iskreno, znate li ko je bio prof. dr Aleksandar Kostić (1893-1983)?

 

Osnivač Medicinskog, Veterinarskog, Farmaceutskog fakulteta, prvi srpski seksolog, pokretač Beogradskog foto kluba (BFK), pionir medicinskog naučnog filma koji je snimao prve srpske filmove u istoriji (pre igranih), arheolog, osnivač Instituta za histologiju i embriologiju, čije je temelje golim rukama gradio.

 

Tako se gradila i moderna srpska država - zahvaljujući prosvećenosti, posvećenosti i vizionarstvu pojedinaca. Ima li većeg patriotizma - studije medicine u Francuskoj prekida da bi se priključio srpskoj vojci preko Albanije, te prvi Medicinski rečnik srpske nauke (koji se i danas koristi) junak naše priče piše kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu po gudurama i rovovima između bitaka.

 

Sanduče u kome je prenesen rukopis medicinskog rečnika kroz Albaniju i medicinski rečnik / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

Kada je 1915. zavladala epidemija pegavog tifusa Aleksandar Kostić je, poput Roberta Koha, vršeći eksperiment sam sebe zarazio, uzimajući vaši sa mrtvaca, i tako preživeo sve faze opake bolesti. Bio je urednik brojnih časopisa, predsednik antialkoholičarskog pokreta, predsednik Saveza izviđača Jugoslavije, dugogodišnji predsednik Udruženja krematista ''Oganj'', koje je zapaženo predstavljao u Međunarodnoj krematističkoj federaciji. Zalagao se za taj način sahranjivanja kao ekološki prihvatljiviji u zaštiti životne sredine. U to vreme!

 

No uprkos svemu što je Srbiji dao, ostao je ukaljan nečuvenom istorijskom nepravdom, zbog koje je do kraja života živeo sa "neprebolnim bolom u duši".

 

Aleksandar Kostić dva puta je izbačen sa Medicinskog fakulteta (koji je osnovao), čiji je bio voljeni profesor i rektor tri puta za redom. Prvi put 1941, jer je odbio da potpiše "Apel srpskom narodu" (sa suprugom Smiljom), koji poziva na saradnju sa okupatorom, a onda i 1952. jer je kritikovao partijsku podobnost i politizaciju fakulteta. Tako mu je i sramno oduzeta dodeljena Vukova nagrada, premda se, o ironije li, u to vreme javno zalagao za upotrebu ćirilice!

 

Rehabilitovan je tek 2001. godine, a da nije doživeo da se ljaga sa njegovog lika i dela, i supruge mu Smilje - spere (zajedno su oba puta izbačeni sa Medicinskog fakulteta). Nečuveno istorijsko nasilje nad velikim humanistima i naučnicima koji su ovu zemlju toliko zadužili.

 

Prof dr. Smilja Joksić Kostić (1895-1981) pedijatar, prva žena docent Medicinskog fakulteta, šef prvog Dečjeg dispanzera u Beogradu, osnivač Savetovališta za odojčad, pisac, autor više od 50 naučnih radova.

 

Dr Smilja Kostić Joksić / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

Malo je poznato da su pored Pjera i Marije Kiri, Aleksandar i Smilja Kostić bili jedini bračni par na svetu koji je dobio orden legije časti! Aleksandar 1940. za doprinos nauci, Smilja 1952. za uvođenje BSŽ vakcina u Jugoslaviju.

 

 

Bračni par Kostić i njihove diplome Legije časti / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

Danas znamo za njihovog mnogo poznatijeg sina, kompozitora i gastronoma Vokija Kostića, dok je Aleksandra i Smilju Kostić Srbija zaboravila. Kad čujete njihovu životnu priču i šta su sve plemenito i revolucionarno ostavili srpskoj nauci i kulturi, ne možete da se ne zapitate zašto ova sredina izjeda i kažnjava svoju najbolju decu?

 

Očito su vizionari i pioniri avangardnih ideja vazda provocirali i svrbeli ovdašnju palanačku “uravnilovku” i konformizam, te su morali da ispaštaju zbog svoje posebnosti i integriteta.

 

O čudnovatoj sudbini legata Aleksandra Kostića

 

U Grockoj i danas postoji vila u kojoj je veliki srpski naučnik stvarao, i u kojoj je isprva začeo muzej – zbirku svog obimnog dela, koju je 1978. godine zaveštao opštini Grocka.

 

Dr Aleksandar Kostić / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

Njegov sin, Voki Kostić, čuveni kompozitor nezaboravnih tema „Balkanskog špijuna”,  „Vrućeg vetra”, „Boljeg života”... dopunio je Legat 1983. godine očevim ličnim predmetima.

 

No neverovatno je koliko je i sudbina legata Aleksandra Kostića filmska priča sama po sebi i koliko volšebno podseća na njegov život. Decenije zaborava, kućnog pritvora, bolnog bojkota. Istovremeno legat prof. Kostića dirljiva je i bolna paradigma naše (ne)kulture sećanja i odnosa prema baštini.

 

Vratimo se na početak Prvog svetskog rata. Junak naše priče, Aleksandar Kostić prekida studije medicine u Francuskoj, da kao dobrovoljac pomogne svom narodu. Kao sanitetski lekar obilazi ranjenike po rovovima Grocke. I u ratnim užasima, ne može da se otrgne lepoti pejzaža. Zariče se da će ako preživi – tu jednog dana sagraditi kuću. I opet taj moćni reditelj Život režira čudnije od fikcije - 1932. godine, kao već svršeni lekar medicine u Strazburu, poznati histolog Aleksandar Kostić u Dubočaju u Grockoj počinje da zida letnjikovac. Da priča bude mitskija, plac kupuje od porodice velikog srpskog državnika Ilije Garašinina, koja je u Grockoj imala vinograde. I još jedan filmski momenat - tokom bombardovanja 1944. profesor Kostić će iz svoje vile gledati kako saveznički avioni sravnjuju sa zemljom kuću velikana Ilije Garašanina!

 

Elem, tridesetih godina 20. veka letnjikovac Kostića biće prva vikendica u Grockoj koja će začeti vikend naselje i otkriti Beograđanima Grocku kao pastoralni spas za beg iz grada, a njihova vila postaće okupljalište srpske elite.

 

Letnjikovac Aleksandra Kostića u Grockoj / Foto: Ocolo Digital

 

Ali i arheološki lokalitet od velikog značaja za državu Srbiju, verovali ili ne, i klica budućeg legata. Zato odlučujem da je posetim. Do nje me odvodi Zorica Atić, kustoskinja i direktorka Centra za kulturu Grocka, koja je posle dugo godina zaborava ponovo otkrila Legat Aleksandra Kostića. Sa nama kreće i arheolog Rade Milić iz Centra za urbani razvoj, koji je sa stručnjacima Muzeja grada Beograda mesecima radio na formiranju Legata.

 

U letnjikovcu Kostićevih u Dubočaju čeka nas Ljiljana Mihajlović, žena koja je dve decenija provela u njihovoj kući, negovala Vokija i Veru Kostić kao rod najrođeniji i koja je prizore iz intimne istorije našeg junaka slušala od njegovog sina Vokija.

 

Dnevna soba u letnjikovcu Aleksandra Kostića / Foto: Ocolo Digital

 

“U ovoj su se vikendici kod profesora Kostića sakrivali svi viđeniji ljudi tokom bombardovanja Beograda 1941, poput Bajlonijevih”, priča Ljiljana. “Ovde je Aleksandar napisao većinu svojih knjiga, a bilo ih je preko 200, dok je doktorka Smilja, jedan od najboljih pedijatara u Jugoslaviji, dolazila vikendom da se odmori. No i ovde je radila. Čekali su je redovi volovskih zaprega koje su noćivale ispred kuće, da bi ljudi sa bolesnom decom iz šire okoline stigli da ih doktorka Smilja pregleda. Bila je direktor Tiršove. Pričalo se da je ujutru vršila smotru zaposlenih i ko nije pod konac obrijan i uredan, vraćala ga je da se uljudi za posao”, odaje Ljiljana sećanja savremenika na Smilju...  

 

Gradeći letnjikovac, tokom iskopavanja temelja profesor Kostić došao je do velikog arheološkog otkrića – dve raskošne rimske grobnice. I tako se zaljubio u arheologiju. 

 

„Profesor je zaslužan što je prepoznao vrednost nalaza i inicirao istraživanja, pa je njegovo imanje u Dubočaju uvršteno u vredne arheološke lokalitete - ne zaboravimo da je tu pronađena i prva rimska vila rustika u Srbiji. Poseban je kuriozitet što je njegov letnjikovac nasledio rimsku vilu nakon 17. vekova... Profesor je zbirku koju je sakupljao 4 decenije promišljeno poklonio opštini Grocka sa ogromnom društvenom svešću i željom da bude „primer i podsticaj budućim istraživačima i kolekcionarima“, otkriva Zorica Atić, direktorka Centra za kulturu Grocka.

 

Zahvaljujući Aleksandru Kostiću, koji se pored mora svojih pasija, inficirao i arhelogijom i drugovao sa arheolozima, počela su i stručna iskopavanja Muzeja grada Beograda u Dubočaju. 1978. Aleksandar Kostić celokupnu zbirku poklanja opštini Grocka, sa željom da legat bude izložen u restauriranoj Rančićevoj kući s kraja 18. veka, zaštićenom spomeniku kulture. Legat je tu i otvoren. Dubočajska zbirka paleoloških, arheoloških, numizmatičkih i drugih iskopina profesora Kostića, bila je stalna postavka.

 

Jedan deo zbirke iskopina profesora Kostić / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

„Sudbina legata je filmski nestvarna, baš kao i njegovo formiranje na imanju u Dubočaju. Mnogo čemu je kumovao raspad Jugoslavije, a legat je delio sudbinu svoje zemlje“, objašnjava Atićeva. 

 

Tako tih užasnih 90-ih usled sveopšteg nemara i raspadanja svih institucija, i Legat počinje da propada, prokišnjava, pada u zaborav, da bi na kraju potpuno nestao. I niko se više nije sećao zbirke prof. Kostića, zahvaljujući kojoj je sačuvana i ozbiljna paleontološka i arheološka baština Beograda i Srbije. Sve do 2014. godine, kada Zorica Atić, direktorka Centra za kulturu Grocka otkriva, na osnovu brojnih priča Gročana, da zbirka i dalje postoji! Spakovana u sanducima u podrumu Rančićeve kuće u kojoj stanuje Centar za kulturu Grocka, i u lokalnoj biblioteci. I tako počinje četvorogodišnja borba da Legat Aleksandra Kostića ponovo bude izložen javnosti.

 

„I to nakon 10 godina zaborava pod katancem u devastiranoj Rančićevoj kući, i potom 15 godina tavorenja po sanducima i podrumima i premeštanja s mesta na mesto, svaki put bliže izlazu i kontejnerima... Veliku zahvalnost dugujem starim bibliotekarima koji su „nasleđeni“ iz nekadašnjeg Narodnog univerziteta Grocke. Pokazali su se kao pravi čuvari riznice i nisu dozvolili da se rasturi najvredniji, arheološki deo zbirke“, naglašava Atićeva, koja uz podršku i razumevanje opštine Grocka oformljuje stručnu komisiju sačinjenu od arheologa.

 

“Sve se svodi na sposobnost i entuzijazam pojedinca. Legat A. Kostića je imao tu sreću da se na čelu Centra za kulturu nađe Zorica Atić, prava osoba na pravom mestu. Ličnim zalaganjem, marljivošću, dobrim planom i upornošću uspela je da napravi čudo i da se ovaj zaboravljeni Legat pojavi pred publikom u najboljem izdanju”, napominje arheolog Rade Milić iz Centra za urbani razvoj, koji je sa arheolozima iz Muzeja grada Beograda mesecima radio na formiranju legata. Poteškoće su bile na svakom koraku, seća se Atićeva, inače istoričarka umetnosti, koja je i sama učestvovala u postavci zbirke.

 

„Kad smo izvukli prvu kutiju, nismo mogli da se zaustavimo. Pred nama su bili izuzetni predmeti iz različitih perioda istorije. Sve je bilo pomešano, kao prava riznica retkosti - od rimskih figura, srednjevekovnog koplja, vinčanskih posuda, mamutovih kostiju i zuba, fosila do ličnih stvari i fotografija profesora Kostića. Krenuli smo da razdvajamo, popisujemo, dokumentujemo predmete i nismo mogli da se zaustavimo. Uzbuđenje je raslo. Zaboravljeni sanduci koji su decenijama čučali u podrumu donosili su nova iznenađenja“, otkriva uzbudljiv proces reotkrivanja i formiranja Legata arheolog Milić.

 

Reotkrivanje i formiranje Legata Aleksandra Kostića / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

„Veoma posebno i radosno iznenađenje bila je ličnost prof. dr Smilje Kostić Joksić, profesorove supruge, o kojoj nisam ništa znala i o kojoj se do tada nije moglo pročitati ni slovo na internetu... Ova znamenita žena se prilikom rada na materijalu pojavila nenadano kao „Pepeljuga ispod korita“, a reč je o znamenitoj naučnici, prvoj ženi docentu Medicinskog fakulteta u Beogradu, cenjenom pedijatru, dobitnici Legije časti za primenu be-se-že vakcine kod odojčadi. Tako da Legat čuva uspomenu i na ovu znamenitu ženu“, naglašava Atićeva.

 

Posle više od dve decenije zaborava, oktobra 2018. godine „Legat Aleksandra Kostića” napokon je izložen u galeriji biblioteke „Ilija Garašanin”, u Gročanskoj čaršiji, zaštićenoj ambijentalnoj celini kao kulturnom dobru od velikog značaja za Srbiju.

 

Izloženi predmeti Aleksandra Kostića / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

“Posetioci legata mogu da vide najrazličitije predmete koje je profesor tokom svog burnog života sakupio. Ta zbirka zaista izgleda kao galerija retkosti iz renesansnog doba. Pojedini predmeti koji su izloženi su jako retki, kao što je kost izumrle vrste konja iz pradavnog doba ili prosopomorfni poklopac iz doba Vinče.  Za samu postavku izdvojili smo tek mali deo legata. Trudili smo se da izloženi predmeti pokriju različite periode burne prošlosti i oslikaju život i interesovanje profesora. Ali nažalost, zbog ograničenog prostora, mnogo zanimljivih predmeta smo morali da stručno upakujemo i vratimo u sanduke“, objašnjava arheolog Rade Milić.

 

Zahvaljujući legatu Aleksandara Kostića sačuvani su najstariji materijalni pokazatelji života na ovom prostoru, starčevačke i vinčanske kulture, poput kamenih sekira, amuleta, žrtvenika. Gro predmeta iz ovog legata rasvetlilo je i rimsku svakodnevicu na našim prostorima - poput fibula, narukvica, posuđa ili keramičkih podnih ploča koje je radila rimska vojska. “Profesor Kostić nije prodao ili za sebe prisvojio ovo dragoceno arheološko blago već ga je vratio zajednici kojoj pripada”, poentira Milić.

 

Poseban kuriozitet Legata je drveni sanduk u kom je Aleksandar Kostić nosio rukopis Medicinskog rečnika koji je pisao prelazeći sa vojskom Albaniju. Biće to prvi srpski Medicinski rečnik, preveden kasnije na 8 jezika, sa 140.000 pojmova, u vremenu bez kompjutera i gugla, a koji će završiti u svojoj vikendici u Dubočaju.

 

Aleksandar Kostić bio je i prvi srpski seksolog, napisao je niz naučnih radova i na tu temu. I premda je seksologija dugo bila tabu u filosofiji palanke i malograđanskog morala ovdašnjeg, prof. dr Kostić se od 1917. godine zalagao za uvođenje seksualnog vaspitanja, te da ono treba da potekne od roditelja, kuće, škole. Održao je preko 2000 predavanja u 300 gradova i sela Jugoslavije, publika ga je obožavala.

 

Rukopis “Osnovi medicinske seksologije” Aleksandra Kostića, prvi put objavljen kao knjiga 1966. godine / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

Koliko je bio posvećen seksološkom prosvećivanju, ali i kakva je naučna zvezda bio, dokazuje i to što je zaigrao u čuvenoj političkoj drami crnog talasa iz 1967. Dušana Makavejeva “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” igrajući sam sebe.

 

Jedinke koje glasno govore ono što čopor krišom šapuće, naša je čaršija najslađe kažnjavala gnusnom nepravdom. Tako i našeg junaka, premda je sve čega se latio pretvarao u javno dobro za opšti interes svih nas. Od rođenja je bio teško alergičan na tabue i dogme, intolerantan na jednoumlje, rezistentan na licemerje, operisan od straha. Baš kao i njegova Smilja. Izbačeni su zajedno dva puta sa Medicinskog fakulteta. Prvi put 1941. kad su odbili da potpišu okupatorski “Apel srpskom narodu” da se priklone Nemcima… Bez obzira na posledice.

 

Posle bolne i mukotrpne okupacije vraćeni su na Fakultet. Al’ ne lezi vraže, 50-ih godina kreće instruirana kampanja protiv Kostićevih, prevashodno jer je Aleksandar kritikovao političku podobnost i politizaciju fakulteta, a Smilja jer je na naučnim skupovima u inostranstvu objašnjavala tuberkulozu u Jugoslaviji zabranjenom rečju – siromaštvom. I dok su sa Medicinskog fakulteta u Beogradu izbačeni, od Francuske dobijaju Orden Legije časti, Aleksandar za doprinos nauci, Smilja za uvođenje BSŽ vakcina u iskorenjivanju tuberkuloze. Kada je 1952. proteran sa fakulteta, te mu zabranjeno i da se sa studentima pozdravi, čuveni svetski endokrinolog profesor Kurije nudi dr Kostiću mesto profesora histologije na Medicinskom fakultetu u Parizu. Profesor Kostić uz prijateljsku zahvalnost odbija. Povlači se u letnjikovac u Dubočaju gde neumorno stvara.

 

Za njim je ostalo 200 naučnih knjiga. Pored svih znanja i talenata kojima se majstorski bavio, stigao je da bude i pijanista i kompozitor. Profesor mu je bio čuveni Mokranjac koji je Aleksandra obožavao. Komponovao je primera radi “Himnu radu”, koja je izvedena na Kolarcu. Legat prof. dr Aleksandra Kostića dirljivo i raskošno svedoči o svemu što je ovaj neumorni humanista ostavio svojoj zemlji i narodu.

 

Aleksandar Kostić i note Himne o radu / Foto: Centar za kulturu Grocka

 

„Legat svojom arheološkom zbirkom svedoči o izvanrednom i bogatom kulturnom nasleđu i milenijumskom trajanju na tlu današnje Srbije, a lični predmeti profesora Aleksandra Kostića i njegove supruge Smilje, svedoče i o izvanrednim pojedincima koje je ova zemlja iznedrila. Činjenica je da bi, da nije Legata, ovaj veliki bračni par kao i sam profesor Kostić, bili poznati isključivo u medicinskim krugovima, a njihov doprinos kulturi i drugim poljima delovanja u kojima su takođe bili izuzetni, bio bi zanemaren i malo poznat“, ističe Zorica Atić.

 

Ne čini li vam se da je čitava jedna era sa ovakvim ljudskim i intelektualim gromadama nepovratno prošla? Koliko u vremenu sadašnjem caruju sitni, lični, dnevnopolitički interesi, toliko su individue poput Aleksandra Kostića dragocenije kao uzor i nadahnuće, kako se biva čovek. I kako se čovek ostaje.

 

„Legati nas podsećaju na pregnuća, zasluge i postignuća naših predaka, umova i talenata našeg naroda, na važne životne lekcije, na istinske vrednosti, na lepotu i blago podneblja na kome živimo, na beskompromisnu veličinu malog naroda kome pripadamo“, nadahnuto poručuje Zorica Atić.

 

Stoga ovu priču posvećujem i našoj kolektivnoj savesti, nesvesti i pilećem pamćenju. Zašto ne pamtimo one koji su nas zadužili, koji su život nesebično posvetili javnom interesu i kolektivnom dobru? 

 

„Bez negovanja kulture sećanja razgrađuje se kulturni identitet naroda, koji je suština kulturnog nasleđa i tradicije svakog naroda. Legat u Grockoj svojom sudbinom svedoči kako je tegobno čuvati nasleđe prošlosti od propadanja i zaborava, ali i da je apsolutno neophodno raditi na edukaciji i promociji koje su jedan od preduslova zaštite i čuvanja. Jer se nasleđe najbolje čuva kada ga i država sa nadležnim ustanovama, i lokalna sredina i narod prisvoje i brane od zaborava i propadanja.

 

Ogroman problem danas je u nedovoljnom poznavanju svog kulturnog blaga i naravno, u nedovoljnoj popularizaciji baštine i izuzetnih podviga znamenitih ljudi, koji sve čine u društvenom interesu i za napredak i dobrobit svog naroda. Neretko otkrivamo nešto što bi trebalo odlično da poznajemo, poput Milunke Savić, ili Ilije Garašanina koji ima samo jednu bistu u celoj Srbiji, i to upravo u Grockoj... Bez edukacije i razvijene svesti o značaju okruženja u kome živimo, dolazimo u situaciju da je kulturnu baštinu potrebno zaštiti od nas samih“, lucidno upozorava Atićeva.

 

---

Mapa legata Srbije u digitalnom obliku

---

 

Stoga dragi čitaoče, hajde da pokrenemo zajedničku plemenitu akciju hodočašća zaboravljenim srpskim legatima. Da se lično upoznamo sa svetskom, a sopstvenom kullturnom baštinom. Neka nas ne mrzi - put pod noge, pa na kul-turu u Grocku. U biblioteci “Ilija Garašanin” posle decenija zaborava čeka nas otvoren kabinet retkosti i čudesa profesora Kostića (Legat A.Kostića, Bulevar oslobodjenja 11, Grocka. Radnim danom 8-20h, subotom 8-14h).

 

Toliko smo mu dužni. Za sve što nam je ostavio. Avantura duha u najavi.

 

Autorka: Smiljana Popov

Foto: Centar za kulturu Grocka i Ocolo Digital

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.