Nedosanjani legat prve srpske kompozitorke Ljubice Marić

O muzičkim legatima već dosta dugo se govori. Takvi legati, međutim, još ne postoje u našoj zemlji. Legat ne zaslužuje samo Ljubica Marić, već i mnogi drugi srpski kompozitori. Dok se to ne desi, jedna soba u nekom zamišljenom muzeju muzike morala bi biti rezervisana samo za nju.

 

Tabla na ulazu u zgradu u kojoj je nekada živela, njena najpoznatija dela sa nekoliko hiljada pregleda na YouTube-u, celokupni opus odštampan u Nemačkoj ("Furore") i objavljen na kompakt diskovima (PGP), knjiga poetskih beleški "Zapisi" koju je na stogodišnjicu njenog rođenja priredio Borislav Čičovački, deo su svedočanstava veličine prve srpske kompozitorke i akademika Ljubice Marić koja su dostupna široj javnosti. Bila je i dirigentkinja, slikala je, vajala, pisala poeziju.

 

Vanserijski umetnik. Ljubitelji njene muzike nisu malobrojni, ali njena dela su danas, 15 godina posle njene smrti, nedovoljno prisutna na koncertima.

 

Ko je bila Ljubica Marić?  

 

Rođena je 1909. u Kragujevcu, ubrzo potom se sa roditeljima preselila za Beograd. Otac joj je poginuo u ratu kada je imala svega četiri godine, tako da je ostala sama sa majkom. Ona će joj biti i najveći oslonac u životu. Muzikom je počela da se bavi već sa 11 godina, da bi je nešto kasnije primetio Josip Slavenski kod koga je 1929. diplomirala kompoziciju u beogradskoj Muzičkoj školi.

 

"Ne volim da pravim nikakve liste, ali ako se govori o srpskoj, čak i jugoslovenskoj muzici u 20. veku nijedan izbor ne može da izostavi Ljubicu Marić, svakako ne samo zato što je bila naša prva žena kompozitor. Treba dodati da ona sama nije volela da se ta činjenica posebno naglašava, smatrala je to nekom vrstom getoizacije. Zaista je postigla mnogo i zaslužuje da bude trajno upisana u srpsku istoriju muzike, a pre svega da njena dela budu što više izvođena. To se sve može postići samo ako pojedinci i institucije kontinuirano rade na tome, što uključuje i muzikološko proučavanje njenog opusa", kaže naučni savetnik u Muzikološkom institutu SANU Melita Milin.

 

Ljubica Marić / Foto: Muzikološki institut SANU

 

Sa 20 godina Ljubica je zajedno s majkom otišla u Prag gde je završila studije kompozicije na Majstorskoj školi Konzervatorijuma, a studirala je i dirigovanje i violinu. Usledili su pozivi za prestižne festivale, najpre u Amsterdamu (1933) gde je nakon odličnih kritika za "Duvački kvintet" dobila specijalnu pozivnicu od organizatora, nemačkog dirigenta Hermana Šerhena za festival u Strazburu. Bila je "čista avangarda" u to vreme. Uporedo sa međunarodnom afirmacijom njenih dela  mlada Marićeva je svoj talenat stavila na probu i kao dirigent. Dnevni list "Pravda" u svom izdanju od 12. aprila 1934. daje opširan izveštaj sa koncerta na kom je Ljubica Marić prvi put dirigovala pred beogradskom publikom.

 

"Mocartovu Simfoniju bez menueta dirigovala je g-đica Marić sa puno smisla za stilsku interpretaciju dok je Betovenovog 'Egmonta' dala sa puno preciznosti i odmerenosti. 'Muzika za orkestar', koju je g-đica Marić sama dirigovala, jeste delo, koje odaje talenat i odlično poznavanje moderne kompozitorske tehnike", navodi se u izveštaju "Pravde".

 

Vest o koncertu Ljubice Marić objavljena u dnevnom listu Pravda 1937. godine 

 

O njenom početku, prvim delima, velikom uspehu...

 

Za razgovor o Ljubici Marić obratili smo se dr Meliti Milin, koja je ove godine objavila monografiju posvećenu velikoj srpskoj kompozitorki koju je upoznala još 1975. godine, pripremajući diplomski rad na Fakultetu muzičke umetnosti.

 

"Kao sasvim mlada, Marićeva je bila ekstremno moderno orijentisana i sa lakoćom se uključila u savremene svetske tokove. O izvanrednom prijemu njenih dela svedoče mnogobrojne kritike iz tog vremena. Pre rata je pokušala da u Zagrebu osnuje klasu četvrtstepene muzike, kao privrženica ideja poznatnog češkog avangardiste Aloisa Habe. Kako u tome nije uspela, vratila se u Beograd definitivno 1938. godine i tu ostala do kraja života. Zaposlila se kao nastavnica u muzičkoj školi Stanković, jer od komponovanja nije moglo da se živi ni kod nas ni u inostranstvu", ističe Milin.

Godine Drugog svetskog rata bile su za Ljubicu Marić, napominje naša sagovornica, kao i za većinu drugih kompozitora, sasvim destimulativne za rad.

 

"Poznata je samo jedna njena klavirska kompozicija iz tog perioda. Posle rata ona se vratila stvaralaštvu, ali komponovati modernistički u prvim godinama izgradnje socijalizma nije dolazilo u obzir, tako da je ona pokušala da komponuje pristupačnije (nekoliko horskih obrada narodnih pesama, kratke kompozicije za decu), mada su tada nastala i neka njena ambicioznija dela ('Preludijumi i etida', 'Sonata za violinu i klavir'). Pravo nadahnuće je ipak nedostajalo, tako da je ubrzo skoro sasvim prestala da komponuje", napominje Melita Milin.

 

   

Ljubica Marić iz berlinskog perioda, 1933. godina / Foto: Arhiv SANU

 

Sredinom pedesetih godina 20. veka, ističe ona, proces njenog udubljivanja u svoj unutarnji svet rezultirao je jednim velikim delom, kantatom "Pesme prostora" na tekstove sa srednjovekovnih stećaka, jedno od ključnih dela srpske muzike uopšte. "Kao da se sve staložilo u njoj, sazrela je i njena sklonost ka arhaici, s kojom je ušla u imaginarni dijalog", objašnjava Milin.

 

Njene "Pesme prostora" bile su 1963. jedan od najlepših utisaka koje je sa sobom iz Jugoslavije poneo čuveni Dmitrij Šostakovič. "Ceo arsenal moderne muzike upotrebila je za veliki cilj. Govori jasnim, ubedljivim jezikom iz dubine duše", rekao je on u jednom intervjuu za časopis "Zvuk".

 

U daljem traganju za što ličnijim umetničkim izrazom Ljubica Marić se okrenula osmoglasniku, zborniku srpskih crkvenih napeva na kojima je zasnovala niz svojih kompozicija neliturgijskog karaktera. Tako je nastao ciklus "Muzika oktoiha" i kao najsjajniji njegov deo – "Vizantijski koncert". 

 

U saradnji sa teoretičarom književnosti Zoranom Mišićem i rediteljem Vladom Petrićem, godinama je spremala  govorni oratorijum "Slovo svetlosti" čija je premijera održana u novosadskom SNP 1967. Posle još jedne, ovog puta duže pauze u komponovanju, početkom osamdesetih godina prošlog veka komponovala je prvo od više rafiniranih kamernih dela u koja je nastavila da utkiva fragmente napeva iz osmoglasnika. Poslednje njeno delo, "Torzo" za klavirski trio, imalo je premijeru u Kelnu 1996. godine, a na stogodišnjicu njenog rođenja 2009. godine UNESKO je podržao vrlo sadržajnu proslavu ovog jubileja.

 

Ljubica Marić / Foto: Muzikološki institut SANU

 

Od Džordža Vašingtona 36 do stare kutije u Muzikološkom institutu

 

"Živela je u iznajmljenom stanu u Džordža Vašingtona 36 i veliki deo njenih stvari sada se čuva u Arhivu SANU, nešto i u Muzikološkom institutu, a građa još nije sasvim sređena i popisana. Ima dosta arhivskog materijala, beleški, skica, fotografija. Tu su i njen pianino i violina. Sačuvani su i njeni crteži, kolaži i vajarski radovi. Jedna soba u nekom zamišljenom muzeju muzike morala bi biti rezervisana za nju", napominje Milin.

 

Iz kutije sa njenim stvarima Melita nam pokazuje dobro očuvanu fotografiju iz 1929. na kojoj je Ljubica sa svojim učiteljem Slavenskim i kolegom Grinskim. Na drugoj je panorama jedne ulice u Pragu, a na njoj je strelicom označena zgrada u kojoj je živela tokom studija. U svesci požutelih listova nazire se njen rukopis.

 

"Tri puta je zemlja bila blizu mojih očiju. Prvi put kada smo mama i ja išle iz stana u Prote Mateje ka budućem stanu u Beogradskoj kamo smo se morali preseliti 1915. godine. Drugi put kada me je mama u Valjevu vodila na kupanje na reku Gradac. Oba puta o podnevnoj žezi, držeći se za ruku 1920, a treći put u onom krugu u Zagrebu, misleći na mamu. Sva tri puta zemlja beše tako blizu očiju kao da ni pola metra nisam visoka, a oči upućene samo zemlji, kao da su me privlačile sve bliže, a one skoro mračne od silnog sunca".

 

Beleške poput ove ne mogu se pronaći nigde do u staroj kutiji u Muzikološkom institutu. A Ljubica Marić je zaslužila da je javnost upozna.

 

Tabla na zgradi u kojoj je živela Ljubica Marić u Džordža Vašingtona 36 / Foto: Ljiljana Bukvić

 

Legat kao nedosanjan san

 

"Nije posedovala stan u koji bi se smestio njen legat, a bilo bi divno da takvo nešto postoji, da bude otvoreno za publiku, kao što je slučaj sa Muzejom Ive Andrića. Da dolaze ekskurzije, da se održavaju koncerti, izložbe, predavanja. Mi u Muzikološkom institutu uvek smo se nadali da će u okviru Muzeja grada Beograda postojati prostor koji će biti rezervisan samo za srpsku muziku i njene istaknute kompozitore. Bilo bi svakako poželjno da dobijemo i poseban muzej muzike u Beogradu, sličan onom u Pragu", ističe Milin. 

 

Ideja o tome nije nova, kaže, ali potrebno je da javnost sazna dokle se stiglo na tom planu. Važno je podsticati izvođenje dela Ljubice Marić, ali treba i na atraktivan muzeološki način predstaviti njen doprinos srpskoj i jugoslovenskoj muzici.

 

"Iako predmeti koji su u posedu Arhiva SANU i Arhiva Muzikološkog instituta SANU ne mogu da se iznesu iz njih, ima mogućnosti da se građa skenira i da se napravi stalna izložba. Verujem da bi publici bilo zanimljivo da vidi i neke neobične eksponate, kao što su pribor za jelo i drugi metalni predmeti koje je Ljubica Marić koristila kada je pripremala svoje radiofonsko delo 'Muzika zvuka'. Sačuvani su i neki kamenčići koje je uvijala u papiriće kao bombone i nešto zapisivala na njima. Sve to bi pomoglo da se otvori bar mali prozor u njen svet umetnosti", kaže Melita Milin.

 

Foto: Muzikološki institut SANU

 

Inače, priča o muzičkim legatima stara je ideja. Nekada se razmišljalo o tome da u Kući legata u Knez Mihajlovoj ulici neke prostorije budu posvećene Petru Konjoviću i nekim drugim našim značajnim kompozitorima, kaže Melita Milin. Legat ne zaslužuje samo Ljubica Marić, već i veći broj drugih srpskih kompozitora.

 

Ljubica Marić iz perioda sredine osamdesetih godina XX veka  

Autor: Dragoljub Kažić / Foto: Arhiv SANU

 

"Mi sada čak nemamo ni muzički informativni centar, koji je radio od 1983. do 2009, uspešno, ali sa velikim teškoćama i na kraju je ugašen. Kako da radimo na afirmaciji srpske muzike, ako nemamo takvu jednu instituciju? To je velika šteta, a Beograd hoće da bude grad kulture i s bogatom i raznovrsnom turističkom ponudom. Osim toga, potrebno je obezbediti više prostora za čuvanje zaostavština srpskih kompozitora, jer su kapaciteti postojećih institucija vrlo ograničeni", navodi Melita Milin.

 

---

Mapa legata Srbije u digitalnom obliku

---

 

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstvakulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Autor: Ljiljana Bukvić

Foto: Arhiv SANU / Ljiljana Bukvić